|
||||
| Резолуција не сме проћи! |
|
ИЗВЕШТАЈ О АКЦИЈИ НА ТРИБИНИ ЛДП-А СРЕБРЕНИЦА –ИМАШ ЛИ ХРАБРОСТИ У недељу, 21.2. ЛДП је у просторијама Центра за културну деконтаминацију организовала трибину под називом Сребреница – имаш ли храбрости. На трибини су говорили Борка Павићевић, проф. др. Весна Ракић – Водинелић, Маријана Тома(хелсиншки одбор за људска права), Ђорђе Жујовић (Млади ЛДП), Љубан Панић (ДС), Никола Прелевић (СПС), Никола Обрадовић (СДО), Огњен Гогић (Г 17+), Лука Божовић (Моја иницијатива) и Иван Кузмановић На трибини су присуствовали активисти СНП 1389 Марија Јовановић и Наташа Миланов. План је био да без икаквих видних обележја покрета или политичких уверења саслушају говорнике, а након тога постављају аргументована питања на која није могуће одговорити стандардним фразама које у својој реторици имају говорници и њихови истомишљеници. Марија и Наташа су седеле у првом реду и саслушале говорнике. Након што су они завршили излагање, користећи своје уобичајене реченице које претендују да прикажу као аргументе, представници медија су изашли. Марија Јовановић (питање упућено Весни Ракић – Водинелић): Ја сам Марија, апсолвент права. Пошто видим да овде влада збрка у вези са правним појмовима, желим да поставим питање професору. Замолила бих вас да појаснимо уопште дефиницију геноцида. Слажемо се да раздвајање мушкараца и жена не оспорава геноцид и да је г-ђа Борка потпуно у праву кад каже да Младић није морао да ликвидира жене и децу него је принудно расељавање довољно? Професорка потврђује. Марија Јовановић: Како можете да тврдите да је постојала принудна евакуација, када се на снимку преговора Младић-Кареманс (пуковник холандског батаљона) јасно чује да су избеглице из Поточара изричито саме захтевале да буду пребачене на муслиманску територију? Настаје комешање у сали. Професорка: Ако постоји такав снимак, требало би да буде предат суду... Марија: Али снимак се налази међу доказним материјалом у Хагу, снимак постоји и на You Tube-u. Настаје комешање у сали. Постаје јасно се око половине посетилаца не слаже са ставовима говорника. Наташа Миланов (питање упућено Маријани Тома): Србија је осуђена за неспречавање геноцида. Међународна заједница је Србији увела санкције, какве су онда биле наше маневарске могућности да геноцид спречимо? Маријана Тома и неки од посетилаца почињу да говоре о томе како су се војни заповедници налазили на платном списку тадашње СРЈ и како је Застава из Крагујевца оружјем снабдевала војску у РС и да је Радован Караџић наредио да им се живот учини немогућим. На то Марија каже да то није истина и да је Караџић наредио да се разоружају терористи и појашњава смисао Наташиног питања следећим питањем:“ Ако нам је међународна заједница увела санкције 1993.због учествовања у рату у Босни, како су могли да нас осуде 1995. Због неучествовања у рату у Босни поготово што су задатак спречавања злочина преузеле уједињене нације? Марија и Наташа откривају дукс са ликом Ратка Младића. Види се изненађеност говорника. Марија и Наташа устају и Марија узвикује: „Извините, нисте ме убедили, али пуно вас поздравља Покрет 1389.“ Аплаудира и публика и Борка Павићевић. САОПШТЕЊЕ СНП 1389 ПОВОДОМ НАЈАВЕ УСВАЈАЊА ПАРЛАМЕНТАРНЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ О СРЕБРЕНИЦИ Најава догађаја о коме је овде реч не представља, без сумње, ништа ново у функционисању српског режима од 2000-те године до сада. Многе сличне ствари већ су учињене: од признавања Хрватске, саморазоружања ВС, преко споразума са Црном Гором о државној заједници и СОФА споразума, до спровођења ССП-а и грљења са Бајденом – низ је тешко пребројив. Ове привидне глупости које српски марионетски режим чини, правдајући их својом удворичком политиком, не представљају друго до издају српских националних интереса. Таква је дакле и резолуција о Сребреници, према којој је неко у наше име починио геноцид локалног типа убивши притом најмање 8000 Муслимана. Најпре, не постоји никаква обавеза РС да овакву резолуцију донесе, осим уколико у то не рачунамо приватне обавезе председника Тадића према својим муслиманским саговорницима. У вези са тим, не постоје никакви званични захтеви сличног типа са било чије стране нити то следи из пресуде Међународног суда правде у Хагу. Надаље, ослобађање Сребренице извршиле су јединице ВРС, а не тадашње СРЈ, што би био још некакав основ за извињење Муслиманима (што је председник иначе већ одавно једнострано учинио). Отуда су на местима где су злочини почињени грађани Србије могли бити присутни само спорадично, због чега скупштина Републике Србије није дужна ни да се извињава, а још мање да доноси резолуцију којом треба да се стави тачка на циљану кулпабилизацију Срба током протеклих двадесет година. Стога је јасно да је један такав документ потребан једино онима (ЕУ, САД, НАТО) који су у истом периоду Србију изоловали (док нису затрли самобитност западних српских земаља), бомбардовали је и потом до данашњих дана наставили њено комадање. Зашто онда председник и његова камарила из ДС, уз ЛДП, Г17, СПО и друге подрепаше, делају у корист таквих интереса? Због доследног вођења ,,рационалне” удворичке политике? Или је и сама та политика у интересу некога ко није одавде? Да ли се оно што се у Сребреници догодило може оквалификовати као геноцид? Ако и може, био би то локални или некакав општински геноцид. Међутим, био он локални или тотални, геноцид подразумева намеру истребљења свих припадника неке етничке групе, без обзира на њихову старост и пол (нарочито репродуктивног становништва, дакле најпре жена и деце). У Сребреници се, упркос пресуди Међународног суда правде, управо то није догодило. Ту је женама, деци и старима, али и многим борцима из муслиманских редова, омогућено да напусте подручје ратних дејстава. Геноцида, према томе, није било. Ако је и било злочина, они нису вршени према читавој популацији, већ једино према војно способним мушкарцима. На тај начин, геноцид постаје немогућа квалификација у вези са тим шта се догодило у Сребреници и може се говорити још једино о ратном злочину над заробљеним припадницима муслиманских паравојних снага. Напокон, нису ни сви заробљени Муслимани стрељани: многи од пронађених жртава у асанацијским јамама (масовне гробнице су иначе уобичајене у ратним временима када се врши асанација терена да би се спречила појава масовних зараза) очито су погинули током борби у покушају пробоја обруча снага ВРС, о чему сведоче бројне прострелне ране на њиховим екстремитетима. Колико је људи стрељано након ослобођења Сребренице? То, по свему судећи, у скорије време нећемо ни сазнати. Злочина је, нема сумње, било и СНП 1389 никада не би прихватио неистину као истину, ма колико истина била горка. Међутим, треба истаћи да злочин у Сребреници има два чина. Први чине муслимански злочини над Србима у том крају између 1992. и 1995. (у Кравицама, Братунцу, Бјеловцу, Сикирићима, Вољевици, Југовићима и Лозничкој Ријеци) под командом Насера Орића, који је, узгред речено, недељу дана пре ослобођења Сребренице одатле евакуисан уз помоћ снага УН. Процене броја српских жртава варирају, крећући се од неколико хиљада до 3600 мушкараца, жена и деце. Нема сумње да су се неки Срби осветили за ове муслиманске злочине. То је други чин. Претходни злочини свакако не правдају оне који су злочине потом починили, али као што први злочини имају своје починиоце тако их имају и други. Злочин је индивидуалан, па је индивидуална и одговорност и казна која представља извршење правде. Зашто да онда скупштина једне државе, у име тог народа, доноси резолуцију која стигматизује читав народ као геноцидан, када њени припадници нити су тај злочин починили нити је ту било геноцида? Геноцид се надаље одређује, иако су ту сви лицемерни, и бројем жртава. Бројке којима се многи размахују (8 до 9 хиљада људи) никакви форензички, демографски или други материјални докази не поткрепљују, а управо се њиховим надувавањем и дошло до лажне тезе о геноциду. Притом је индикативно следеће: ни у холандском извештају о Сребреници од 7000, ни у француском извештају од 2000 страница нема очевидаца почињеног злочина. Симптоматично је и то да је само један дан пре ослобођења града целокупна мушка муслиманска популација напустила Сребреницу, укључујући и 5000 наоружаних припадника Армије БиХ – у самом граду остало је свега око 300 мушкараца. Зашто званична Србија не оспорава лажи о броју жртава него им даје за право? Напротив, припадници званичне Србије не само да се не супротстављују, већ траже посебну резолуцију о Сребреници, а сасвим другу која би се односила на све остале злочине почињене током распада и на територији бивше СФРЈ. Тиме се све друге жртве ратова омаловажавају. Али надасве, ко ће ,,геноцидном” народу који донесе такву резолуцију још веровати или признати да је Косово његово? Осим тога, све док Србија званично не прихвата сребренички злочин као геноцид, његова квалификација као геноцида остаје једнострана и као таква без икакве важности. Оног момента када званична Србија то буде учинила, она је српском народу потписала смртну пресуду. Доношење резолуције о Сребреници зато није ништа друго до salto mortale српске дипломатије. Напокон, најјачи медијски притисак на грађане Србије, као и у многим случајевима, врше ,,фундаменталисти” друге Србије, који захтевају од читавог народа моралну катарзу у самоосуди методима истеривача ђавола. Када би се ти лицемери који се представљају као носиоци грађанске идеологије погледали у огледало, могли би видети лица достојна инквизиције. Какав егземплар савремене демонократије: кажу justice, а мисле just-us. Срби осуђују све ратне злочине, па тако и оне који су сами починили. Злочинцима треба да се суди овде у Србији управо због нас самих, а не у неком хашком трибуналу (који суди Србима, док је Орића осудио на две године и потом ослободио, а Харадинаја ослободио свих оптужби). Али нас немојте теретити оним што нисмо учинили. Управни одбор СНП 1389
Powered by !JoomlaComment 3.26
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved." |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Последње ажурирано ( среда, 10 март 2010 13:31 ) | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||